ГРАНИЦА
Шрифт:
ЦРКВА СВЕТОГ НИКОЛАJА - БЕЛЕГИШ
Перевод с сербского – Екатерина Иванова
Поэтический пересказ – Софрон Бурков
Лепотица насред села стоји
то је црква прадедова моји'
саградише ту лепоту нама
дашимо се њеним лепотама.
Храм највећи у равноме Срему
људи многи моле се у њему
за спасење своје породице
топле сузе што им кваси лице.
Посвећен је светоме Николи
народ цркву поштује и воли
испуни је за божићне дане
срећно јутро да нам свима сване.
Звоно гласно јутром одјекује
а из храма молитва се чује
то свештеник у храму се моли
народ цркву поштује и воли.
То је тако од Бога нам дато
молитва је добра као злато
Белегиш је допринео томе
клањамо се Богу јединоме.
Покрај села и река нам тече
плави Дунав к'о небо предвече
а равница непрегледна свуда
то Бог чини свакојака чуда.
Обновимо цркву како треба
да нам сија к'о сунце са неба
учио сам од наших предака
да у мени вера буде јака.
Церковь, благолепию привычна,
Веры нашей дарит нам величье –
Предки стены вместе поднимали,
Красоту себе в подспорье брали.
Храм, что выше всех в равнинном Среме,
Много повидал за это время.
Богу мы приходим помолиться,
Не смущаясь слёзами на лицах.
Церковь в часть Святого Николая,
Наш народ, любя и почитая,
До предела в праздники заполнит.
А душа о Боге вечно помнит.
Колокольный звон с утра родится,
Службы храмовой предвестник-птица,
И начнётся Господу служенье,
В Его волю наше погруженье.
Служба в церкви – это очень много,
Ведь молитва нам дана от Бога.
Белегиш по силам вносит лепту,
Следуя от Господа Завету.
Сам Дунай здесь рядом протекает,
Всё всегда про Белегиш он знает,
И бескрайную вокруг равнину –
Богом созданную нам картину.
Будем церковь содержать как должно.
С Божьей помощью нам всё возможно.
Мудрости научимся у предков:
Главное – была чтоб вера крепкой.
ЧЕЛОВЕК БЕЗ БОГА (Матея Матеич)
ČOVEK BEZ BOGA
Перевод с сербского – Диана Медведева
Поэтический пересказ – Софрон Бурков
Sve dotle dok smo verovali da je
Bog Tvorac sveta i Otac čoveka,
I sam je čovek tačno znao šta je
I zašto živi i sve što ga čeka.
Sve su teškoće i svi naši jadi
Imali smisla, sve je bilo lako,
Jer smo bar mogli živeti u nadi
Da ipak neće uvek biti tako.
Ovako slabi i nemoćni telom,
Mi smo u sebi silnu snagu krili;
I samom Bogu slični jednim delom
Malo smo manji od andjela bili.
Sve to nam ipak nije dosta bilo;
Hteli smo, gordi, i više od toga;
O večnoj vlasti mahnito se snilo,
Hteli smo carstvo čoveka bez Boga!
I da bi čovek postao što želi,
Na mesto vere uzeo je znanje,
Sve smo se više i sve dalje peli,
A srećni bili sve manje i manje.
Nauka sama i sve čari znanja
čoveku nisu mogli mir da pruže.
Njihova hladna, prazna obećanja
Ne teše nikog, nit’ ičemu služe.
Jer šta mu vrede tehnika i znanje
Kojima svetom oko sebe vlada,
Kad svuda očaj i nemire žanje
I, danas više nego ikad strada.
Život je njegov lišen smisla svoga,
Pustoši pun je, ma da kratko traje.
Da, čovek grabi zadovoljstva mnoga,