Чтение онлайн

ЖАНРЫ

ГРАНИЦА

Бурков Софрон Софронович

Шрифт:

ЦРКВА СВЕТОГ НИКОЛАJА - БЕЛЕГИШ

Перевод с сербского – Екатерина Иванова

Поэтический пересказ – Софрон Бурков

Лепотица насред села стоји

то је црква прадедова моји'

саградише ту лепоту нама

дашимо се њеним лепотама.

Храм највећи у равноме Срему

људи многи моле се у њему

за спасење своје породице

топле сузе што им кваси лице.

Посвећен је светоме Николи

народ цркву поштује и воли

испуни је за божићне дане

срећно јутро да нам свима сване.

Звоно гласно јутром одјекује

а из храма молитва се чује

то свештеник у храму се моли

народ цркву поштује и воли.

То је тако од Бога нам дато

молитва је добра као злато

Белегиш је допринео томе

клањамо се Богу јединоме.

Покрај села и река нам тече

плави Дунав к'о небо предвече

а равница непрегледна свуда

то Бог чини свакојака чуда.

Обновимо цркву како треба

да нам сија к'о сунце са неба

учио сам од наших предака

да у мени вера буде јака.

Церковь, благолепию привычна,

Веры нашей дарит нам величье –

Предки стены вместе поднимали,

Красоту себе в подспорье брали.

Храм, что выше всех в равнинном Среме,

Много повидал за это время.

Богу мы приходим помолиться,

Не смущаясь слёзами на лицах.

Церковь в часть Святого Николая,

Наш народ, любя и почитая,

До предела в праздники заполнит.

А душа о Боге вечно помнит.

Колокольный звон с утра родится,

Службы храмовой предвестник-птица,

И начнётся Господу служенье,

В Его волю наше погруженье.

Служба в церкви – это очень много,

Ведь молитва нам дана от Бога.

Белегиш по силам вносит лепту,

Следуя от Господа Завету.

Сам Дунай здесь рядом протекает,

Всё всегда про Белегиш он знает,

И бескрайную вокруг равнину –

Богом созданную нам картину.

Будем церковь содержать как должно.

С Божьей помощью нам всё возможно.

Мудрости научимся у предков:

Главное – была чтоб вера крепкой.

 

ЧЕЛОВЕК БЕЗ БОГА (Матея Матеич)

ČOVEK BEZ BOGA

Перевод с сербского – Диана Медведева

Поэтический пересказ – Софрон Бурков

Sve dotle dok smo verovali da je

Bog Tvorac sveta i Otac čoveka,

I sam je čovek tačno znao šta je

I zašto živi i sve što ga čeka.

Sve su teškoće i svi naši jadi

Imali smisla, sve je bilo lako,

Jer smo bar mogli živeti u nadi

Da ipak neće uvek biti tako.

Ovako slabi i nemoćni telom,

Mi smo u sebi silnu snagu krili;

I samom Bogu slični jednim delom

Malo smo manji od andjela bili.

Sve to nam ipak nije dosta bilo;

Hteli smo, gordi, i više od toga;

O večnoj vlasti mahnito se snilo,

Hteli smo carstvo čoveka bez Boga!

I da bi čovek postao što želi,

Na mesto vere uzeo je znanje,

Sve smo se više i sve dalje peli,

A srećni bili sve manje i manje.

Nauka sama i sve čari znanja

čoveku nisu mogli mir da pruže.

Njihova hladna, prazna obećanja

Ne teše nikog, nit’ ičemu služe.

Jer šta mu vrede tehnika i znanje

Kojima svetom oko sebe vlada,

Kad svuda očaj i nemire žanje

I, danas više nego ikad strada.

Život je njegov lišen smisla svoga,

Pustoši pun je, ma da kratko traje.

Da, čovek grabi zadovoljstva mnoga,

Поделиться с друзьями: